Помоћ породици

Tema: Da li je batina iz raja izašla? Nacrt Građanskog zakonika je izazvao žučne rasprave u javnosti i tim povodom prim.dr sci. med Ljiljana Abramović Savić predsednik organizacije „Pomoć porodici“ gostovala je u Jutarnjem programu TV Prva „Jutro sa Jovanom i Srđanom“.

Prenosimo deo razgovora.

Srđan: Kako ste vi odrastali doktorka, kako je odrastala naša generacija? Vi ste sve to videli kroz praksu. Kako odrastaju naša deca? Da li je potrebno za roditelje uvesti kurseve za odgajanje dece?
Dr Abramović Savić: Ja ću se poslužiti rečima našeg poznatog dečjeg neuropsihijatra i možda najvećeg među nama u ovoj oblasti, profesora Svetomira Bojanina. On kaže „Ne postoje teorije o vaspitanju“. Svako dete je za sebe priča, svaka porodica je za sebe priča, ali ono što je svakako sigurno i što sve to povezuje je da je porodica najsigurnije mesto za odrastanje i u najvećem broju porodica zaista i jeste tako. Beba je nemoćna i nema nemoćnijeg bića od čoveka. Svaka druga vrsta odmah stane na noge, kao malo ždrebe ili jagnje koje odmah stane na noge i živi. Čoveku treba 2 godine da prohoda i da progovori, da krene u komunikaciju. U početku je beba biologija i najviše traži te biološke podrške ali polako izlazi u svet, u sociologiju i to kroz ljubav roditelja.
Jovana: To znači da nam je u tom uzrastu potrebna zaštita jer smo nemoćni. Roditelj je taj koji treba da pruži zaštitu. Ali šta kada je roditelj neko ko viče, neko ko pribegne fizički jačem kontaktu o onda se dete plaši roditelja...
Dr Abramović Savić: Vika i udaranje su izraz nemoći i znak da ti roditelji ne znaju da postupaju sa tim detetom i da ga ustvari ne prate. Jako je važno živeti sa svojim detetom, a nikako pored njega ili da su deca negde odvojena. Roditelj prati dete u svakoj fazi razvoja i u svakoj fazi razvoja njigove ličnosti i onda nema nesporazuma. Jer dete je čista posuda kada se rodi...
Srđan: Koliko je danas teško pratiti decu jer roditelj ima ogromnu konkurenciju u virtuelnom svetu, u kome sva deca teže i kojim su opsednuti?
Dr Abramović Savić: Roditelji tu greše, Udruženje pedijatara Evrope je dalo pravila da se do 4 godine deca nikako ne stavljaju pred ekran, bilo da je to tablet ili ajfon...ili bilo koja vrsta ekrana. Bilo koja vrsta ekrana ima isti efekat, razbija dečju pažnju i nedozvoljava pravilno psihofizičko formirajne. I to je jedna vrsta maltretiranja deteta! Roditelji, ustvari, da bi ga smirili, da se ne bi njime bavili, daju mu te šarene, vrlo brze slike za njegovo nezrelo oko i za njegov nezreli um...
Jovana: Da se vratimo na Građanski zakonik koji kaže da se autoritet roditelja ne stiče batinjanjem deteta ni nasiljem, kako piše, već strpljenjem, posvećenošću... Dokle bi to strpljenje trebalo da ide ako je dete neposlušno? 
Dr Abramović Savić: Ima mnogo drugih metoda da zaustavite dete osim udaranja i vike. Reći ću vam savet koji dajem mladim majkama kada dođu u ordinaciju. Znači, već u prvoj godini kada beba prohodava vaspitavajte dete glasom. Kada beba krene u jednom pravcu ona je vrlo uporna jer istražuje svet. Ona nikad nije videla ni sto, ni stolnjak, ni čašu... Sve je to privlačno i beba kreće ka tome. Roditelj onda treba da kaže „Ne!“. Drugo upozorenje je „Ne!“ ali malo glasnije, a treće je da dete zaustavite rukama i pogledate ga... Ono će razumeti pogled kad mama kaže „Ne-ne“. Tu počinje vaspitanje i onda će se to dete naučiti da sa tim „Ne“ stane, da se zaustavi i u opasnoj situaciji. Evo primera kada dete nije naučilo da reaguje na glas i to ga je moglo koštati života. Dete trči niz jednu strmu ulicu i trči ka veoma prometnoj ulici. Baka ne može da ga stigne i viče za njim „Ne, ne, stani, stani!“, ali ono ne reaguje, smeje se, gleda je i dalje i sve jače trči. Da nije naišao čovek koji ga je zaustavio on bi istrčao na tu prometnu ulicu i bio bi mrtav.
Jovana: Ali beba na „Ne!“ ne reaguje, a teško da će da reaguje i dete od tri- četiri godine i vi to vrlo dobro znate. Taj primer u praksi, da kada dete napuni 6-7 godina, ne može da se primeni.
Dr Abramović Savić: Ne samo „Ne“, ja sam vam sad objasnila. Dete je do tada sve to naučilo. Ako ste ga celo vreme pratili i ako ste sa njim, ustvari, živeli. Ali šta mi radimo? Mi zatrpavamo decu igračkama, zatrpavamo ih informativnim sredstvima i čudimo se što onda imamo jako puno hiperaktivne dece i tako dalje. Epidemija je nevaspitanja...
Jovana: Ali kako objasniti tom malom detetu da ne može da ide, na primer, pored neke ivice ili oštrih predmeta? Ja nisam ni za podizanje tona, ni za batine da se razumemo, niti to primenjujemo u vaspitanju naše dece... ali kako da objasnite tom malom biću da ne može tu da bude? 
Dr Abramović Savić: Ako ne podižete ton i ako ne pravite razliku u tome što govorite ono neće to razumeti. Dete mora imati neki vaš znak. To nije vika. Drugo je visina tona, a drugo je vika. I fizičko sklanjanje iz opasnosti, ako treba i sto puta. Najteži deo roditeljstva je ponavljanje. Komunikacija se u početku na to svodi. Ne možete vi sa bebom da razgovarate i da joj objašnjavate... Foto: Print Screen TV Prva