Preporuke za roditelje dece sa smetnjama u razvoju za podršku deci u kući

Preporuke za roditelje dece sa smetnjama u razvoju u vanrednoj situaciji

 

Poštovani roditelji,

     U novonastaloj situaciji, kada nam je kretanje ograničeno, deca sa smetnjama u razvoju više ne odlaze u svoje vrtiće, škole, logopedske i defektološke centre. To je dovelo do velikih promena u našim životima, a posebno u životima same dece koja najčešće ne mogu da sagledaju uzroke i da prihvate naglu promenu životnih rutina. Ono što je važno i što želimo da istaknemo je to da roditelji ne treba da brinu da će propuštanje nastave i obrazovnih sadržaja ostaviti posledice na decu. Sve se to može nadoknaditi vrlo brzo. Puno važnije je da sada organizujemo život tako da deca ne budu uznemirena, da ne izgube veštine kojima su ovladala i da ne usvoje neželjene obrasce ponašanja. Ukoliko do toga dođe, kasnije će biti potrebno puno vremena da deca ponovo prihvate rutine koje su potrebne za svakodnevno uobičajeno funkcionisanje u školi i u porodici. 

     Bez obzira na vrstu smetnji u razvoju možemo dati određene preporuke za organizaciju radnog i slobodnog vremena u porodici. Poštovanjem ovih preporuka možemo izbeći pojavu neželjenih posledica u ponašanju dece. 

 

1.      Organizovati i strukturirati ritam dana i života u kući

      Iako dete ne ide u vrtić ili školu, potrebno je da ujutru ustane u uobičajeno vreme i da obavi jutarnje rutine. Dete treba usmeriti, ili mu pomoći ako je potrebno, da ujutro ode u toalet, da se umije, opere zube, ruke… Zatim, dete treba da učestvuje u postavljanju stola, da doručkuje, da pomogne u raspremanju stola… Sve ove svakodnevne aktivnosti i situacije treba koristiti za učenje i za uvežbavanje životnih veština. Posle doručka, u skladu sa uobičajenim rutinama, dolaze aktivnosti učenja. Detetu treba ponuditi edukativne materijale koje su preporučili njihovi defektolozi ili logopedi. Posle obavljenih zadataka, odnosno posle jednog do dva školska časa učenja, potrebno je napraviti odmor. Tokom odmora dete treba da uradi fizičke vežbe, a biće i vama korisno da radite vežbe zajedno sa detetom. Posle odmora, može se nastaviti sa aktivnostima koje su usmerene na dete i koje se odnose na razvoj psihomotorike, na razvoj pažnje i drugo, o čemu će biti govora kasnije, u posebnom naslovu. Sve aktivnosti treba da budu prožete igrom, a ako dete može da se igra samostalno ili sa drugom decom, to je potrebno omogućiti što više. Posle ovog dela “učenja” dolazi ručak. Poželjno je dete uključiti u pripremu ručka (dodavanje sastojaka, imenovanje sastojaka), u process postavljanja i raspremanja stola. Za vreme ručka podsticati dete da jede samostalno, a ako ne može, pomagati detetu da jede što više samostalno i uz podršku. Posle ručka dete može da ima period odmora koje može da provede u igri ili gledanju TV programa. TV program i upotrebu mobilnog telefona treba organičiti, na primer, na ovaj deo dana i pred spavanje. Upotreba telefona može da bude nagrada za poželjno ponašanje. Takođe, potrebno je odabrati sadržaje koje dete gleda na televiziji ili na telefonu. To mogu da budu edukativni sadržaji na srpskom jeziku, filmovi namenjeni deci, crtani filmovi koji su primereni interesovanju deteta i dužini pažnje deteta. Najgori scenario koji može da se dogodi je da dete veći deo dana provodi ispred televizora, tableta ili telefona. Ako dete na to navikne, biće potrebni meseci da se to ispravi i da detetov razvoj ponovo krene napred. U poslepodnevnim i večernjim časovima može se obnoviti sadržaj učenja sa početka dana, potrebno je ponovo uraditi set fizičkih vežbi, zatim tokom večere ponoviti proceduru pripreme i postavljanja stola kao za doručak i ručak. Pred spavanje se obavljaju toaletne rutine, tuširanje i dete se priprema za odlazak na spavanje. Dete treba da ode na spavanje na vreme, kako bi ujutro ustalo na vreme. Time zadržavamo rutine koje će biti potrebne po ponovnom polasku u školu. Uveče, pred spavanje, dete može da pogleda TV program ili sadržaj na telefonu, ali samo mirne i opuštajuće sadržaje koji neće previše stimulisati čula. Ako se dete uveče prestimuliše, onda ne može da zaspi i time se remeti sutrašnja struktura dana.  

 

2.       Napraviti raspored aktivnosti uz vizuelnu podršku

 

     Da bi dete prihvatilo isplaniranu strukturu dana potrebno je da se napravi raspored aktivnosti. Ukoliko dete ne razume napisani tekst, onda na rasporedu mogu da budu sličice ili crteži rukom. Važno je da dete zna kada sledi koja aktivnost i kada je, na primer užina ili ručak. Između planiranih obroka, hrana ne treba da bude dostupna. Isto važi i za upotrebu telefona, televizora. Ako tako sve organizujemo onda slatkiš za užinu ili korišćenje telefona mogu da budu nagrada u vreme koji je određeno rasporedom. Jasno je da je dobro da bude što više vizuelne podrške, posebno za decu sa poremećajem iz autističkog spektra, za gluvu decu, decu sa intelektualnim smetnjama. Zato treba upotrebljavati što više slikovne rasporede. Možete upotrebljavati i kartice koje označavaju da dete želi u toalet, da pije vodu itd. Tako će se lakše premostiti problemi u komunikaciji i razumevanju.

 

3.       Postaviti jasna pravila i poštovati ih

 

     Ova preporuka je izdvojena u posebnu tačku jer, ako smo napravili pravila i raspored, onda se moramo toga i pridržavati. Najgore je napraviti pravila i onda tolerisati nepoštovanje pravila. Time dete usvaja pogrešan obrazac ponašanja.

 

4.       Obraćati se detetu jasno i jednostavno

 

    Vezano za prethodnu napomenu, deca sa različitim smetnjama u razvoju imaju različite mogućnosti razumevanja. Zato je važno da detetu dajete jasne, razumljive i konkretne informacije. Po potrebi govor može da se proprati pokretima ruku (prirodni znakovni jezik), slikama, natpisima...

 

5.       Preusmeravati stereotipije

 

     U situaciji kada je kretanje ograničeno, kada su se promenile svakodnevne rutine, kada dete ne može da ostvari sve potrebe za kretanjem i kada je i roditelj uznemiren, stereotipije se mogu pojačati. Važno je da roditelj ne sprečava stereotipije jer se one tako ne mogu izgubiti. Stereotipije je potrebno preusmeravati na neku motoričku aktivnost. Na primer, fizičke vežbe, brojanje kuglica ili zrna pasulja i ubacivanje u teglu i slično. Naravno uvek voditi računa o bezbednosti deteta. Takođe, stereotipije se mogu obogatiti i staviti u svrhu učenja. Na primer, ako dete ponavlja neku radnju više puta, onda možemo da brojimo ponavljanja ili da dodajemo još neki drugačiji pokret. 

 

6.       Organizovati fizičke aktivnosti

 

     Najvažnije od svega su fizičke aktivnosti i pokret uopšte. To mogu da budu jednostavne gimnastičke vežbe koje po preporuci profesora fizičkog vaspitanja može da sprovodi roditelj. Naravno, svaki roditelj zna koje su preporuke lekara vezane za fizičke mogućnosti i zdravstveno stanje njihovog deteta. Osim toga, roditelji mogu da sprovode i jednostavne, opšte vežbe reedukacije psihomotorike ili tretmana pokretom. Većina roditelja je do sada već nabavila literaturu u kojoj su ove vežbe opisane.

 

7.       Uređenje prostora

 

     U zavisnosti od veličine stana ili kuće, prostor treba da bude uređen i organizovan tako da dete zna koje je mesto za učenje, za igru, za spavanje, za jelo. Ukoliko je mali stan, onda jedan isti sto može da se iskoristi i za učenje i za obedovanje. U tom slučaju kada učimo stavljamo određeni stolnjak ili plastičnu mušemu, a kada se jede, stavlja se drugi stolnjak. Prilikom organizacije prostora, dok roditelj sa detetom sprovodi edukativne aktivnosti, treba ukloniti ili barem ublažiti sve distraktore, odnosno sve stvari koje ometaju dete i koje mu odvlače pažnju. Na primer, dok dete uči ili obavlja neku usmerenu aktivnost, ne može u vidnom polju biti televizor. Čak ne treba ni da se čuje iz druge prostorije. Dok je dete u usmerenoj aktivnosti roditelj ne treba da koristi mobilni telefon. Za decu sa autizmom distraktori su i predmeti koji svetlucaju ili trepere, zavese koje se pomeraju usled promaje...

 

8.       Oprezno sa primenom lekova

 

     Veliki broj dece sa različitim smetnjama ima različite potrebe zbog kojih koriste određenu medikamentoznu terapiju- lekove. Roditelji ne treba na svoju ruku da pojačavaju ili smanjuju doze, da uvode nove lekove i slično. Za sva ova pitanja je neophodno da se roditelji konsultuju sa lekarem.

 

9.       Prilagoditi sadržaje učenja

 

 I poslednja preporuka, a možda i najvažnija je pitanje obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju tokom vanrednog stanja. Nastava na daljinu za decu sa smetnjama u razvoju je poseban izazov i ne može da bude organizovana kao za decu tipične populacije. Svi sadržaji i edukativni materijali treba da budu u skladu sa individualnim potrebama deteta, u skladu sa mogućnostima roditelja i porodice i napravljeni tako da budu interesantni i da dete može da uspe da obavi zadatke. Roditelji treba da prate uputstva stručnjaka koji su pre uvođenja vanrednog stanja radili sa njihovom decom i da sa njima budu u kontaktu.

Cilj nastave na daljinu za decu sa smetnjama u razvoju ne treba da bude prvenstveno usvajanje akademskih znanja jer je u ovoj situaciji to nemoguće izvesti kako je prvobitno planirano. Najvažniji cilj saradnje defektologa, logopeda, psihologa, drugih stručnjaka i roditelja je da se deci sa smetnjama u razvoju struktuira slobodno vreme, kako ne bi došlo do neželjenih oblika ponašanja i drugih neželjenih posledica.

U smislu učenja, za svako dete će se definisati različiti ciljevi, ali postoje neke opšte preporuke koje su u nastavku navedene: 

 

-          Usmeravati dete i vežbati sa njim životne veštine (odlazak u toalet, pranje ruku, korišćenje pribora za jelo, samostalno svlačenje i oblačenje, otkopčavanje i zakopčavanje, slaganje svojih stvari bez pravljenja nereda po kući, vežbati funkcionalo korišćenje predmeta...) Deca koja to mogu treba da učestvuju u pripremi hrane, usisavanju, postavljanju stola. Naime, deca treba da učestvuju u nekim delovima ovih aktivnosti zajedno sa roditeljem, a ne da sami izvrše celu radnju (iako ne mogu da skuvaju ručak, mogu da dodaju namirnice),

-           Vežbati sa detetom pokazivanje delova tela, na sebi i na drugom. Tokom ovih vežbi treba imenovati delove tela i stalno govoriti…

-          Raditi na klasifikaciji predmeta (u jednu posudu odvojiti predmete iste boje ili oblika), gradaciji (slaganje kocki, čaša, prstenova po veličini)…,

-          Vežbati imitaciju pokreta (podizanje leve i/ili desne ruke, podizanje jedne noge, čučni- ustani, pljeskanje rukama…),

-          Vežbati postavljanje sebe i predmeta u odnosu na prostor (stani ispred stola ili stolice, sedi na krevet..., stavi kocku ispod stola, stavi kocku na sto, stavi kocku pored stola...),

-          Vežbe pažnje mogu da se sprovode pri različitim aktivnostima na koje je dete usmereno (slaganje lego kocki, bockalice, igra plastelinom, bojenje flomasterima, nizanje perli...). Za vežbe pažnje je važna svaka aktivnost na koju je dete usredsređeno i važno je da se aktivnost obavi do kraja. U početku je vreme kraće, pa se polako aktivnost produžava koliko dete može...

-          Komunikaciju treba shvatiti u najširem smislu. Neko dete će koristiti komunikaciju putem slika, neko dete putem govora, neko drugo dete pomoću znakovnog jezika ili engleskog jezika. Treba nastaviti na način na koji su defektolozi i logopedi radili do sada i u konsultaciji sa njima sprovesti određene vežbe koje roditelji mogu samostalno da sprovedu. Najvažnije je komunicirati sa detetom stalno i ne dozvoliti detetu da utone u svoj svet ili u svet mobilnog telefona, jer ako dođe do toga, dete će se vratiti daleko unazad što se tiče govora i drugih veština.

-          U svemu tome, najvažnija je igra. Sve aktivnosti treba da budu u pozitivnoj atmosferi, bez prisile, bez opterećivanja deteta da prepisuje, bez primoravanja da dugo sedi na stolici...

-          Ono što je najvažnije je to da roditelji ne treba da postanu defektolozi i logopedi, nego da se trude da naprave i sebi i deci prijatnu atmosferu u kući. Treba svi da znamo da će sve ovo proći i da ćemo se onda vratiti našim svakodnevnim aktivnostima. Važno je da ovo izdržimo sa što manje stresa.

 

Tekst pripremili:

dr Stevan Nestorov, defektolog, pedagoški savetniik

dr Violeta Nestorov, logoped