Помоћ породици

ŠKOLE ZA OBRAZOVANjE DECE SA SMETNjAMA U RAZVOJU I INKLUZIVNO OBRAZOVANjE – IZAZOVI I PODRŠKA*

Inkluzivno obrazovanje u Srbiji nema dugu tradiciju. Država je počela podržavati pro-inkluzivnu politiku nakon 2000. godine, a pravni okvir za podršku ovoj politici pojavio se u 2009. godini. Iako su postojeći propisi verovatno među najinkluzivnijim i najkvalitetnijim u svetu, postoje brojne teškoće i dileme u praksi. Prvo, nedostaju resursi i postoje ozbiljni problemi u finansiranju podrške i usluga. Često se dešava da multidisciplinarni tim (Interresorna komisija) propisuje usluge koje nisu kasnije obezbeđene, jer lokalna samouprava ne izdvaja sredstva za njih. Vlada Republike Srbije u svom izveštaju iz 2014. godine navodi da obrazovni sistem nije dovoljno inkluzivan; odnosno kapaciteti obrazovnog sistema nisu dovoljni za odgovor na obrazovne potrebe različitih ugroženih grupa. Slično gledište izražava se i u izveštaju ombudsmana iz 2015. godine, koji veruje da dodatni sistem podrške u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju nije dovoljno razvijen i da postojeće usluge podrške nisu dovoljne. 
Saradnja redovnih i specijalnih škola/odeljenja je sporadična i najčešće je u obliku povremenih zajedničkih vannastavnih aktivnosti koje su unapred planirane i pod stalnim nadzorom nastavnika. 

Stavovi mnogih nastavnika su rezervisani pre nego negativni. Nastavnici se žale na nedostatak znanja i na nedostatak podrške u radu sa decom sa smetnjama u razvoju. Seminari za nastavnike obično su kratki i uglavnom imaju za cilj "osnaživanje", a ne dobijanje novih kompetencija. Sa druge strane, defektolozi, odnosno specijalni edukatori, su zbunjeni sa porukama koje dobijaju u vezi sa njihovom ulogom u sistemu inkluzivnog obrazovanja — od ideje da bi trebalo da budu njegov sastavni deo, do ideje da njihova profesija postaje suvišna. 

Postoji opšte nezadovoljstvo nastavnim praksama i u redovnim i u „specijalnim“ školama. Redovne škole su kritikovane zbog frontalne nastave i instrukcija koje daje nastavnik, kao i zbog neadekvatnog prilagođavanja nastave učenicima različitih sposobnosti, dok „specijalne“ škole pokazuju prekomerne tendencije prema individualnom radu i nedostatak posvećenosti razvoju socijalnih veština i mogućnosti za donošenje odluka, čime bi se učenicima omogućilo da se uključe u što prirodnije životno okruženje, odnosno u realan život sa određenim olakšicama i podrškom.
Kada diskutujemo o barijerama opisanim u prethodnom odeljku, treba uzeti u obzir da je inkluzivno obrazovanje implementirano u Srbiji kraće od 10 godina. Za to vreme je mnogo učinjeno. Pre svega je promenjena društvena klima. Razvijen je snažan zakonski okvir, unapređeno je inkluzivno obrazovanje, javnost je senzibilisana, osmišljeni su programi za obučavanje nastavnika, uvedene su afirmativne mere za učenike sa smetnjama u razvoju. Objavljene su brojne publikacije za roditelje, o osobama sa invaliditetom i o njihovim pravima, kao i različiti priručnici koji omogućavaju nastavnicima da dobiju najvažnije informacije. Nevladine organizacije su pružile veliki doprinos pomenutom napretku. Na veb sajtu naše organizacije i na Jutjub kanalu (www.youtube.com/pomocporodici) možete dobiti korisne informacije kroz različite publikacije i edukativne filmove. Iako je dosta urađeno to su ipak samo početni koraci u ovoj složenoj oblasti.

Došlo je do prelaska sa medicinskog na socijalni model ometenosti, a favorizuje se sistem vrednosti i načina razmišljanja koji prate ovaj model. Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja formiralo je Grupu za socijalnu inkluziju, a Vlada Srbije uspostavila je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Efekte njihovog rada još uvek očekujemo. 
Više nije neobično da se vidi dete ili učenik sa invaliditetom u redovnim predškolskim ustanovama i školama. 
Roditeljima se daje pravo da odlučuju o obrazovnom okruženju za svoje dete i oni to pravo koriste. Oni sve češće učestvuju u radu različitih udruženja preko kojih predlažu i traže nove usluge i podršku. Usluga lični pratilac deteta, na osnovu podataka koje dobijamo iz prakse, počinje da se shvata mnogo šire nego što ona jeste. Lični pratilac ne može biti zamena za specijalnu edukaciju.
Inkluzivno obrazovanje se posmatra u kontekstu reforme opšteg obrazovanja. Termini "inkluzivno" i "kvalitetno obrazovanje" danas se često poistovećuju na stručnim i naučnim konferencijama, što u praksi nije tako.

*Tekst je preuzet iz publikacije grupe autora “Preporuke za unapređivanje rada škola za decu sa smetnjama u razvoju u Srbiji”. Preporuke su rezultat projekta „Da naše specijalne škole budu kao evropske“ koji se sprovodi NVO “Pomoć porodici” u okviru Erazmus+ programa Evropske unije. Foto (ilustracija): prof.dr Nenad Glumbić, član projektnog tima.

FOTO